Negdi u 2020. godini u doba karantine Koronavirusa kad sam radil od doma, u jenoj kratkoj pauzi koju sam napravil od rada, udrila me je inspiracija i su nastali ovi redove. Uzel sam gitaru i instant nekako se je uklopila i u ritam, dakle može da se i popeva. Drago mi je da beležim ali ja nemam neki talent da pišem i niti nesam pjesnik. A i ako bi neki smatral če možda bi imal nešto, onda moj nivel je neki skroz amaterskog i niskog ranga. Da se vrnem, pjesmica za popevanje, malko ima drugi oblik ali suština je ista. Sve u svemu, snimak sledi, do tad, možda neki se pronađe u ovim stihovima, pa zbog toga manjevam tekst ovde.
To je mesto sviju nas,
čak i kad sam deleko,
odavno me je otišlo,
al’ ipak ima tamo nešto.
U mislima mojim si svakoga dana,
brez tebe nema, da mi dan ne svane,
to je mesto mojih korijena,
i želim da tako i ostane.
Reka Karaš,
Centar, Luka,
Strana, Kurjačica,
Potkrše, Pinet, Keje,
to su moji mesta,
rado ih se sjećam.
Moje Karaševo,
u tebi ima to,
zauvek zajedno.
Moje Karaševo,
u tebi ima to,
do kraja zajedno.
Moje Karaševo,
u meni imam znak,
lam da ti vrnem pak.
M. Tinkul
2020
